Јелена, жена које нема

Признајем. Волим да видим лепо женско тело. Воли и моја жена. Лепо је лепо. Не само да волим да видим него волим и да их фотографишем а и да нацртам понекад.

Али што не волим да пратим живот тих жена!!!! Не волим да их лајкујем на фејсу, да их пратим на инстаграму итд. Лепа сиса је лепа сиса. Исто важи и за остале делове а и за целину. И не занима ме ко је власник тј. поносна власница. А кад упознам власницу мало боље у 99% случајева се згрозим. Ко су, шта су, каквим животом живе, шта су им интересовања, шта су им приоритети. Ужас!

Пишем ово у току кинеско-источноевропског самита који се одвија на пар метара од мог стана на Новом Београду. Већ месец дана брује о томе на свим медијима. И врапци знају шта се дешава. И јуче ме отера жена у Ушће, има неки жешћи попуст у C&A. Уђем, купим, изађем а испред Ушћа гужва. Почела и кишица да пада. Нека силиконирана поред мене зове некога на телефон и каже :

Мацо, сви мостови су блокирани. Не могу да макнем одавде. Не знам шта се дешава. Вероватно опет неки пичвајз негде.

Ја је гледам, не могу да верујем да не зна шта се дешава. Где ти живиш јеботе!?

Неки лик иде кроз ону гужву и тражи неку Јелену.

Нека друга напумпана, деколтирана држи сличан монолог : Брааате, не знам шта се дешава, сви су мостови затворени, знааачи не верујем шта се дешава.

Онај и даље виче Јеленаааааааа!

И тако мацо, тата, љубави, брате ... не знам шта се дешава, вади ме одавде ... утегнуте приправнице којима су сисе нарасле пре млечних зуба, израубоване промотерке са силиконским ојачањима где год зашкрипи, деколтиране, попеглане ... све су ми добре, док их човек не упозна.

Јеленааааааа!

Где ја живим јеботе!?

Оће паре

Не кажем да код нас нема корупције. Али кад би се ових пар милиона Срба преселили у Јапан, тамо би одједном корупција скочила небу под облаке јер би Срби само ишли унаоколо и тражили коме да тутну у џеп неке паре.

Ономад кад се родио мој првенац па сам га уписивао у матичну књигу рођених па се због мог места рођења и држављанства ствари мало закомпликовале, коме год испричам то чујем коментар :

Ма хоће паре, донеси јој неко пиће, кило кафе и стрпај мало шушке у џеп и ствар ће да се откочи одмах. Ко је матичар сад тамо? Не брини ништа. Кум сестрића мог комшије Пере има пријатеља једног школског друга који њу зна, рећу ја њему да он крене с тобом у општину.

И тако свако има неког ко зна неког ко зна неког службеника који може мало да погура ствар и што више причаш о томе списак људи који ће да ти "помогну" је све дужи а у ствари све што радиш је - покушаваш да их убедиш да забораве целу ствар јер ће матичарка вероватно сама уписати малог, нема потребе да сад правите од муве медведа. Што је на крају тако и било.

Кад сам увозио ауто из Грчке, наравно опет проблеми. Ко још увози ауто из Грчке!? И опет иста ствар. Знам ја неког ко за неког ... он ће да пита колико то кошта.

Е мој ти, ти не знаш где живиш. Нема овде ништа легално. Сви краду лажу мажу. Мораш тако.

И то иде дотле да клинци упишу приватни факултет, плате школарину, не уче ништа, положе испит на превару и мисле да су некога зајебали. Буразеру, сам си себе и само себе зајебао, платио си а никакво знање ниси добио заузврат.

Једном у аутобусу на Сремској Рачи чекајући цариника да прегледа торбе слушам једног чичу шта прича : Ја сам 20 година живео у Украјини. Био сам једини Србин у том граду. Гузио сам сваког месеца другу, све дају за џабе и све тако док се нису доселили остали Срби и почели да им плаћају, да им гурају паре у џеп. И одједном се узјебаше Украјинке, оће паре, нигде више није било за џабе. Ето какав смо ми народ. Све покваримо.

Девојка

Један из досаде