Село, град и пар чарапа

Пошто нам је јесен стигла, ако је уопште негде била и отишла, све више схватам да поредити живот на селу и у граду је као да поредите дебеле вунене чарапе и танке памучне. Обе имају отприлике сличну цену, у Ваљеву на пијаци лако нађем вунене чарапе за 200-300 динара а у продавници памучне исто тако. За вунене наравно, онај ко их прави, а то је увек јадни сељак, мора много више труда да уложи а и сировина. За памучне све одради машина. Али који је крајњи резултат и какав је осећај онога ко их носи.

Памучне лепо изгледају, ликра, све затегнуто, сјаји а унутра белаји, нога хладна, зноји се, после неког времена почне да смрди и грчи се, бактерије се множе, нога се распада. Ја прво што урадим кад се пробудим ујутро је: обујем вунене чарапе. Не отварам очи, још увек сам у пиџами и навлачим вунене чарапе.

Нога топла, испод ноге мекано, природа, циркулација лудује, реума нестаје а све ово што овде пишем дође највише до изражаја кад је доручак готов, кафа испијена, време је да се иде на посао па скинем вунене да бих обуо памучне и кад осетим температурну разлику између мог стопала и оне памучне чарапе схватим где желим да идем из овог града. Из Хуго Бос ципела у Тигар опанке, јер знам зашто.

Наравно, можете купити и вунене чарапе а да изгледају елегантно, и нога ће бити топла, али не на пијаци и не кошта 300 динара већ 1500. Природа у граду кошта. Као што можете да купите и органску храну у граду. Што ли је уопште зову органска? Ја бих је звао једноставно храна.