24 March 2016

Из града у село II


Да подсетим. Ја сам обичан човек, програмер, 36 година, завршио ЕТФ у Новом Саду. Нисам доктор ничега, нисам специјалиста ни за шта, нисам видовит, ја волим вино, кафане и жене ... и природу; не знам шта Путин планира ни зашто пчеле изумиру и само излажем своје мишљење овде.

Овај чланак ме је подстакао да поново нешто напишем на овом блогу. Мислим да није питање да ли се исплати људима да се врате на село и да ли могу и има ли то смисла и да ли ће им тамо бити боље. Мислим да за многе, за огромну већину, то ће бити једина опција. Вратити се на село или у граду умирати од глади. Сад није тако али плашим се да ће јако ускоро бити тако те је боље лагано почети са планом Б. Ко има већ нешто на селу да очисти живицу а ко нема нек полако почиње да гледа и тражи. Боље него кад доће колапс онда куку леле државо и дијаспоро помагај. Нису сви у истој ситуацији, немају сви паре да купе нешто нити се сви баве истом професијом, све је индивидуално и зато кажем, ко како и кад може ...

А иначе слажем се са 99% споменутог чланка. Људи у градовима мисле да парадајз расте у корпи а кечап расте на полици, немају појма о селу итд. итд. Побегли су са села и избрисали га из главе заувек. Исто тако мислим да за 7000 не можеш да купиш ништа где човек може да живи.

Ево мој пример. Ја као програмер могу да живим и радим на селу. Седим под шљивом, чукам на свом рачунару и добијам исту плату као да сам у граду уз мноооого мање животне трошкове. Све што ми треба је интернет прикључак. Живео сам неко време у ЕУ и скупио неку кинту, након годину дана тражења жена и ја смо нашли једну кућу уз 25 ари плаца код Ваљева 7 километара од града, добар пут. Платили 16.000 евра. За 5.000 не можеш да добијеш ништа у чему цивилизован човек може да живи. Ни на 7 ни 15 ни 25 километара од града. Можда само на врху неке планине са вуковима као неки пустињак-самотњак. Да нам је била фрка могли смо одмах да се уселимо у њу, само да окречимо. Али хтели смо прво да је доведемо у ред. Неке зидове да преградимо унутра, вањске степенице да срушимо и направимо их унутра, кров да скрпимо и комплетну столарију да заменимо и комплетну водоводну и електро инсталацију да заменимо. А онда смо отворили пандорину кутију.


Кад смо очистили сву живицу и џунглу испод куће и покосили траву схватили смо да је баба која је живела ту последњих 5 година све смеће бацала ту одмах под прозор. Пола плаца је ништа друго до депонија смећа. Једино решење је да скинем неки слој од 20-30cm земље и смећа на половини тог плаца јер ја не видим други начин да се оно очисти.

Са преграђивањем зидова и степеницама је прошло добро. Људи су одрадили тачно онако како смо се договорили и све на време. Онда је дошао столар за прозоре и ту сам ја тотално изгубио сву веру у људе. Детаље о свим пиздаријама које сам доживео од тог човека и шта смо све преживели а и даље преживљавамо и да наших 70% аванса никад нећемо добити назад ... не бих да износим овде јер не желим више да трошим енергију на тог човека. Само желим да кажем: не веруј никоме, никад, никоме паре унапред, ни са ким се не петљај док не видиш на барем 10 примера како је до сад радио и добро проучи све детаље како то треба на крају да изгледа. Јер, иначе, зајебаће те сигурно. Те глупости, комуне, еко села, удружени и то ... у овој земљи, немогуће. Нико ти неће помоћи, сви ће гледати да те искористе осим ако немаш неку луду срећу.

Ја од своје приче не одустајем. На паре које сам бацио на те прозоре који на све стране пуштају воду а кроз неке и пауци и муве лагано уђу ћу покушати да заборавим и заменићу их правим прозорима кад будем могао и ону депонију испод ћу очистити некако и идемо даље јер још увек мислим да је повратак на село једина опција. И за мене и за многе друге. Ево зашто.

Ова нова криза за коју сви кажу да нам долази, није то криза. То је нова ситуација којој се ваља прилагодити. И није то нешто привремено због неког рата негде или због девалвације неке валуте или банкрота неке банке и слично. Једноставно дошли смо до комбинације нових историјских фактора и момената који ће живот у граду учини немогућим.

Фактор 1 : Понуда-потражња је догурала до тога да је понуда свега огромна а потражња никаква. Целокупна светска привреда почиње да стаје. Више никоме не треба нафта и челик, аутомобили се не продају, ни некретнине ... више никоме ништа не треба осим хране, одеће ... свега осталог имамо и превише у понуди. А где се производи храна? Где се производе памук, вуна и кожа? Ово се до сад решавало светским ратовима. Избије рат, све се поруши и онда идемо обнова и економија иде напред. Сад осим ситних локалних ратова нико ни на кога не сме да крене. Атомске бомбе свуда.

Фактор 2 : Аутоматизација, дигитализација и роботизација. '97. је рачунар Deep Blue победио Каспарова у шаху а пре неки дан је по први пут у историји је Гуглов рачунар AlphaGo победио светског првака у игри много компликованијој од шаха по имену Go. Рачунари су постали моћнији од најпаметнијих људи. Где је роботизација данас погледајте и сами


А ја као програмер могу да вам кажем да већ данас можемо 70% послова које људи обављају у граду да заменимо рачунарима, аутоматима и разним машинама. Од осталих 30% половину могу да преузму роботи. Сад просечан Србин каже хахаха то у Србији нема шансе. Исто сам и ја рекао пре 15 година за интернет а данас је цела моја фамилија на фејсбуку, скајпу итд. а сви одреда су сељаци, неки од њих нису никад ишли у школу. Питање је само, кад сви људи изгубе послове и кад роботи и рачунари преузму њихове послове, ко ће да купује те производе ако нико не добија плату. Не знам. Исто се пита и Јанис Варуфакис у књизи Овај свет може да буде бољи. То је феноменална књига која простим речником објашњава многе ствари. Људи, читајте књиге, пратите шта се дешава у свету. Пратите Бранка Драгаша и сличне њему. Баталите блиц, фарме, парове и глупости. Ево последње занимљивости из света вештачке интелигенције и подсећања да програми већ могу да замене раднике call центара, техничку подршку, могу да дискутују са корисницима фејсбука итд. још увек мало траљаво али тек је 2016.

Елем, иако овај фактор 2 са собом носи многе лоше ствари неминовно је да ће се то десити јер сличне ствари су се дешавале много пута у историји. Кад су коњи за вучу замењени аутомобилима и камионима вероватно су се многи питали Еј шта ћемо са са свим овим коњима? Али нико због тога није рекао дајте да баталимо ту моторизацију због коња. Људи су увек губили послове током технолошког напретка, држава их је гурала у администрацију и ево дотерали смо цара до дувара. Римско царство је имало 20 хиљада државних службеника, а данас ... Дошло је време да се целокупна администрација замени рачунарима. Нека моја процена је да ће у развијеним земљама до масовне дигитализације свега доћи за неких 10 година а код нас за 15-20 а онда фајронт. Нпр. у Естонији већ сад је дигитализацијом државна управа сведена на минимум. Наш парадокс је да је у Србији најлакше извршити дигитализацију државне управе и тиме свести број службеника на свега пар хиљада јер добрих програмера имамо доста а трошкови за све то нису велики. Роботи су ипак јако јако скупе играчке. Али нешто мислим да је државна администрација последње место где ће се политичари одрећи свог ухлебљења.
Али зато привреда, где год може обичног радника ће заменити неким аутоматом а радник иде на улицу. Већ видите аутоматске касе у Меркатору и продају преко интернета. Све банке нуде eBanking. Свуда eOvo eOno док на крају све не постане дигитализовано.


Сећате се цртаног "Открића без граница" где је Џини причала о интернету, паметним телефонима, видео позивима, електронској трговини итд? Ја сам тад имао само један црнобели телевизор лампаш и радио ЕИ Ниш и нисам је баш озбиљно схватио. Данас би вероватно причала о возилима јавног превоза без возача, банкама без иједног злужбеника и шалтера (то је већ реалност) и ко зна чему.

Фактор 3 : Број људи који у овој земљи нешто производи у односу на број пензионера, студената, државних службеника итд. је смешан. Темпо задуживања државе је све већи и не види се ама баш ништа што би то могло да промени. Крах је неизбежан. Држава поклања страним компанијама наше фабрике, раднике, инфраструктуру, опрашта им дугове и субвенцијама им даје новац за исплату плата радницима. Те компаније су ту док их држава обасипа нашим новцем а онда адио. Са друге стране су наотварали тону неких бесмислених факултета само да би лажирали статистику јер ипак им је боље да неко после средње школе не иде одмах на списак незапослених него ајде бар неких 5-6 година нек се води као студент. Без тих мегатрендова проценат незапослених у овој земљи би био 40%. Генерално светска економија данас изгледа као групица од 10 људи где један другом нешто продаје и свако некоме дугује 5 динара и свако од њих такође дугује банци 5 динара кредита. Сви се надају да ће се извући јер ће први наплатити своје потраживање а чим један банкротира креће талас у којем сви банкротирају.

Да се разумемо, ја не кажем да ће неки Пера портир неког пропалог предузећа изгубити посао јер ће на његово место ставити робота. Али сигурно ће многи послови нестати због опште компјутеризације свега; ни наша ни светска привреда се у догледној будућност неће вратити на ниво од 2008. кад су на све стране сипале паре и стамбени и потрошачки кредити већ напротив ситуација ће бити све гора; и оно што је за нас неизбежно је - држава ће банкротирати. Због комбинације ова три фактора горе посла у градовима једноставно неће бити.

Због свега овога мислим да ускоро неће бити питање да ли се исплати ићи из града у село већ једноставно многи од нас ће имати избор умрети од глади у граду или побећи на село и како-тако животарити. Ко себи што пре обезбеди неку кућицу негде и 20ак ари земље боље по њега уколико није електроинжењер, машински инжењер, хирург и слично.

Пуно среће желим.

Још би вам могло бити занимљиво :

Из града у село



Из села у град



12 November 2015

Народе



Е моји ви ... вечити студенти и разни мастери са купљеним дипломама и ови што завршите на фору па не знате ни шта сте завршили, приватни предузетници с канцеларијом у кафани којима се и најмањи посао развуче до "после празника", квази-верници и квази-комуњаре, интернет патриоте и ови што би и говно појели само да је еуропско, утриповане манекенке, лажни фотографи и набеђени јапији што сте у 30ој отегли стомачине а балавите на клинке од 16, хулигани и геј-хулигани, неиживљена децо од 40+ година, опортунисти, спонзоруше, депресивци, татине ћерке и мамини синови ...

Па шта има, ђе сте, како сте, шта ми радите?

01 June 2015

О мачкама у џаку и медвеђим услугама


Боксери не носе рукавице да би се мање повређивали већ да би један другог више ударали у главу и да би тако нокаут био чешћи и газдама зарада била већа.


Пре него што су се појавили аутомобили (не у Србији већ у некој мало развијенијој земљи) људи су на посао прво ишли пешке, или на бициклу, јер је радно место било ту негде, на сат времена хода. То послодавцу не даје баш велики избор радне снаге. Примаш оног ко се понуди. Колико километара човек може да пређе за сат времена? 10-12
Онда је Хенри Форд направио револуцију серијским штанцањем аутомобила. Радник коначно може да иде на посао ако је и мало даље (20-30км) а не ту иза ћошка. Не мора да табана. Међутим гомила људи тако исто размишља. Сви на посао по дрндавим уским путевима. Закрчење.
Држава мора да направи широке аутопутеве. Сад можемо да идемо на посао и ако је 50-60км далеко и то као господа а не да ломимо ребра по калдрми. Сад на посао у граду могу да дођу аутом и људи из предграђа, далеког предграђа, другог града или из села. Већа понуда радне снаге значи и обарање цене рада, већи профит за послодавца.
Индустријски напредак колико год нама да олакшава живот, много више њима доноси профит.
А да ли нам олакшава уопште? И даље до посла идеш преко сат времена. Кад тамо дођеш треба ти још 20 минута да нађеш паркинг место. Ауто си купио на кредит који ћеш отплаћивати 6 година. Бензин кошта. И регистрација, осигурање. Ходање до посла није коштало ништа. А нису те мучили ни кичма, спондилоза, хемороиди итд. као сад.

Прошле година сам пословно провео у Цириху 15 дана и схватио да неки људи долазе на посао возом из Базела. Од куће до посла им треба 2 сата у једном правцу. Неки Немци долазе авионом из Минхена итд. Нико не живи у Цириху. Кажу "Па нисам ја Федерер." Људи из Индије долазе на посао у Дубаи авионом! Колико је то баченог новца, времена, спрженог керозина директно у озон. Вратио сам се у Србију и после годину дана купио кућу на селу. До посла пешке.

Како са технолошким развојем тако и са другим стварима. Ако желите да бежите из ове "ужасне земље" знајте да, што је негде стандард виши и плате веће то више људи жели ту да дође. То повећава цену станарине, вртића, хране ... свега. Систем ће вам истерати из новчаника онолико колико може. Зашто? Замислите да вам је свима плата 3000 евра а да вам за живот треба 1000 евра. Сваког месеца бисте остављали са стране по 2000 евра. После неколико година више не бисте морали да радите уопште. Систем би пропао због недостатка радника. Овако, колика год да вам је плата, систем вам месечно дозволи да оставите неких 5%, после тиме платите море и опет сте на нули. Тако у круг докле год имате снаге. Ако имате 2-3 деце, оба родитеља морају да раде и небитно је да ли сте у Србији, Енглеској или Русији. Систем хрпе пара даје спортистима јер зна да су ови довољно глупи и да ће то убрзо спискати на неке небулозе и тако новац вратити систему. Не даје паре научницима, јер научници треба да раде, до краја живота. Исто тако и сељаци, рудари, возачи, инжењери итд.

---

Замислимо једно насеље, у њему две куће на продају и три становника без крова над главом, Перу, Жику и Лазу. Куће коштају по 1000 евра. Пера има уштеђевину од 1200 евра, Жика има 1000 евра а Лаза 800 евра. Пера и Жика планирају да купе куће. Лаза ће живети као подстанар, шта да се ради, док се не појави нека повољна кућа на продају.
Међутим, појави се банка, сада сви могу да дигну кредит и да имају кров над главом. Врте се рекламе на ТВ са насмејаним људима, докле мислите да живите са родитељима, купите куће. Ми имамо решење за ваш проблем.
Лаза почиње да се распитује за кућу, могао би сад да узме кредит. Али због веће потражње цена обе куће скаче. Дупло. Сад сви морају у банку по кредит. Нико нема толико новца на гомили. На крају Лаза и Жика купују куће. Дужни су банци по 1000 и нешто евра, плус камате, отплаћиваће до краја живота.
Пера још увек нема кућу. Појављује се грађевинско предузеће. Хоће Пери да направи кућу. Међутим и цене плацева су скочиле небу под облаке од како се она банка појавила као и цена грађевинског материјала јер одједном се појавило доста људи са парама које немају а могли би да је позајме од банке. Повољно. И тако у круг ...

Овако сам покушао 2004. да објасним једном колеги са посла кад је рекао "Динкић је супер, он је довео банке, да није њега ја никад не бих купио стан". Буразеру, купио би, само за 3 пута мању суму. Човек је дипломирао ПМФ али изгледа да ти ни диплома не помаже код здравог разума. Пар година касније је напустио Србију и отишао у Немачку. Па где идеш човече? И то баш сад кад имамо банке. Сад кад је све супер.

18 December 2014

Јелена, жена које нема



Признајем. Волим да видим лепо женско тело. Воли и моја жена. Лепо је лепо. Не само да волим да видим него волим и да их фотографишем а и да нацртам понекад.

Али што не волим да пратим живот тих жена!!!! Не волим да их лајкујем на фејсу, да их пратим на инстаграму итд. Лепа сиса је лепа сиса. Исто важи и за остале делове а и за целину. И не занима ме ко је власник тј. поносна власница. А кад упознам власницу мало боље у 99% случајева се згрозим. Ко су, шта су, каквим животом живе, шта су им интересовања, шта су им приоритети. Ужас!

Пишем ово у току кинеско-источноевропског самита који се одвија на пар метара од мог стана на Новом Београду. Већ месец дана брује о томе на свим медијима. И врапци знају шта се дешава. И јуче ме отера жена у Ушће, има неки жешћи попуст у C&A. Уђем, купим, изађем а испред Ушћа гужва. Почела и кишица да пада. Нека силиконирана поред мене зове некога на телефон и каже :

Мацо, сви мостови су блокирани. Не могу да макнем одавде. Не знам шта се дешава. Вероватно опет неки пичвајз негде.

Ја је гледам, не могу да верујем да не зна шта се дешава. Где ти живиш јеботе!?

Неки лик иде кроз ону гужву и тражи неку Јелену.

Нека друга напумпана, деколтирана држи сличан монолог : Брааате, не знам шта се дешава, сви су мостови затворени, знааачи не верујем шта се дешава.

Онај и даље виче Јеленаааааааа!

И тако мацо, тата, љубави, брате ... не знам шта се дешава, вади ме одавде ... утегнуте приправнице којима су сисе нарасле пре млечних зуба, израубоване промотерке са силиконским ојачањима где год зашкрипи, деколтиране, попеглане ... све су ми добре, док их човек не упозна.

Јеленааааааа!

Где ја живим јеботе!?

17 December 2014

Оће паре



Не кажем да код нас нема корупције. Али кад би се ових пар милиона Срба преселили у Јапан, тамо би одједном корупција скочила небу под облаке јер би Срби само ишли унаоколо и тражили коме да тутну у џеп неке паре.

Ономад кад се родио мој првенац па сам га уписивао у матичну књигу рођених па се због мог места рођења и држављанства ствари мало закомпликовале, коме год испричам то чујем коментар :

Ма хоће паре, донеси јој неко пиће, кило кафе и стрпај мало шушке у џеп и ствар ће да се откочи одмах. Ко је матичар сад тамо? Не брини ништа. Кум сестрића мог комшије Пере има пријатеља једног школског друга који њу зна, рећу ја њему да он крене с тобом у општину.

И тако свако има неког ко зна неког ко зна неког службеника који може мало да погура ствар и што више причаш о томе списак људи који ће да ти "помогну" је све дужи а у ствари све што радиш је - покушаваш да их убедиш да забораве целу ствар јер ће матичарка вероватно сама уписати малог, нема потребе да сад правите од муве медведа. Што је на крају тако и било.

Кад сам увозио ауто из Грчке, наравно опет проблеми. Ко још увози ауто из Грчке!? И опет иста ствар. Знам ја неког ко за неког ... он ће да пита колико то кошта.

Е мој ти, ти не знаш где живиш. Нема овде ништа легално. Сви краду лажу мажу. Мораш тако.

И то иде дотле да клинци упишу приватни факултет, плате школарину, не уче ништа, положе испит на превару и мисле да су некога зајебали. Буразеру, сам си себе и само себе зајебао, платио си а никакво знање ниси добио заузврат.

Једном у аутобусу на Сремској Рачи чекајући цариника да прегледа торбе слушам једног чичу шта прича : Ја сам 20 година живео у Украјини. Био сам једини Србин у том граду. Гузио сам сваког месеца другу, све дају за џабе и све тако док се нису доселили остали Срби и почели да им плаћају, да им гурају паре у џеп. И одједном се узјебаше Украјинке, оће паре, нигде више није било за џабе. Ето какав смо ми народ. Све покваримо.