24 March 2016

Из града у село II


Да подсетим. Ја сам обичан човек, програмер, 36 година, завршио ЕТФ у Новом Саду. Нисам доктор ничега, нисам специјалиста ни за шта, нисам видовит, ја волим вино, кафане и жене ... и природу; не знам шта Путин планира ни зашто пчеле изумиру и само излажем своје мишљење овде.

Овај чланак ме је подстакао да поново нешто напишем на овом блогу. Мислим да није питање да ли се исплати људима да се врате на село и да ли могу и има ли то смисла и да ли ће им тамо бити боље. Мислим да за многе, за огромну већину, то ће бити једина опција. Вратити се на село или у граду умирати од глади. Сад није тако али плашим се да ће јако ускоро бити тако те је боље лагано почети са планом Б. Ко има већ нешто на селу да очисти живицу а ко нема нек полако почиње да гледа и тражи. Боље него кад доће колапс онда куку леле државо и дијаспоро помагај. Нису сви у истој ситуацији, немају сви паре да купе нешто нити се сви баве истом професијом, све је индивидуално и зато кажем, ко како и кад може ...

А иначе слажем се са 99% споменутог чланка. Људи у градовима мисле да парадајз расте у корпи а кечап расте на полици, немају појма о селу итд. итд. Побегли су са села и избрисали га из главе заувек. Исто тако мислим да за 7000 не можеш да купиш ништа где човек може да живи.

Ево мој пример. Ја као програмер могу да живим и радим на селу. Седим под шљивом, чукам на свом рачунару и добијам исту плату као да сам у граду уз мноооого мање животне трошкове. Све што ми треба је интернет прикључак. Живео сам неко време у ЕУ и скупио неку кинту, након годину дана тражења жена и ја смо нашли једну кућу уз 25 ари плаца код Ваљева 7 километара од града, добар пут. Платили 16.000 евра. За 5.000 не можеш да добијеш ништа у чему цивилизован човек може да живи. Ни на 7 ни 15 ни 25 километара од града. Можда само на врху неке планине са вуковима као неки пустињак-самотњак. Да нам је била фрка могли смо одмах да се уселимо у њу, само да окречимо. Али хтели смо прво да је доведемо у ред. Неке зидове да преградимо унутра, вањске степенице да срушимо и направимо их унутра, кров да скрпимо и комплетну столарију да заменимо и комплетну водоводну и електро инсталацију да заменимо. А онда смо отворили пандорину кутију.


Кад смо очистили сву живицу и џунглу испод куће и покосили траву схватили смо да је баба која је живела ту последњих 5 година све смеће бацала ту одмах под прозор. Пола плаца је ништа друго до депонија смећа. Једино решење је да скинем неки слој од 20-30cm земље и смећа на половини тог плаца јер ја не видим други начин да се оно очисти.

Са преграђивањем зидова и степеницама је прошло добро. Људи су одрадили тачно онако како смо се договорили и све на време. Онда је дошао столар за прозоре и ту сам ја тотално изгубио сву веру у људе. Детаље о свим пиздаријама које сам доживео од тог човека и шта смо све преживели а и даље преживљавамо и да наших 70% аванса никад нећемо добити назад ... не бих да износим овде јер не желим више да трошим енергију на тог човека. Само желим да кажем: не веруј никоме, никад, никоме паре унапред, ни са ким се не петљај док не видиш на барем 10 примера како је до сад радио и добро проучи све детаље како то треба на крају да изгледа. Јер, иначе, зајебаће те сигурно. Те глупости, комуне, еко села, удружени и то ... у овој земљи, немогуће. Нико ти неће помоћи, сви ће гледати да те искористе осим ако немаш неку луду срећу.

Ја од своје приче не одустајем. На паре које сам бацио на те прозоре који на све стране пуштају воду а кроз неке и пауци и муве лагано уђу ћу покушати да заборавим и заменићу их правим прозорима кад будем могао и ону депонију испод ћу очистити некако и идемо даље јер још увек мислим да је повратак на село једина опција. И за мене и за многе друге. Ево зашто.

Ова нова криза за коју сви кажу да нам долази, није то криза. То је нова ситуација којој се ваља прилагодити. И није то нешто привремено због неког рата негде или због девалвације неке валуте или банкрота неке банке и слично. Једноставно дошли смо до комбинације нових историјских фактора и момената који ће живот у граду учини немогућим.

Фактор 1 : Понуда-потражња је догурала до тога да је понуда свега огромна а потражња никаква. Целокупна светска привреда почиње да стаје. Више никоме не треба нафта и челик, аутомобили се не продају, ни некретнине ... више никоме ништа не треба осим хране, одеће ... свега осталог имамо и превише у понуди. А где се производи храна? Где се производе памук, вуна и кожа? Ово се до сад решавало светским ратовима. Избије рат, све се поруши и онда идемо обнова и економија иде напред. Сад осим ситних локалних ратова нико ни на кога не сме да крене. Атомске бомбе свуда.

Фактор 2 : Аутоматизација, дигитализација и роботизација. '97. је рачунар Deep Blue победио Каспарова у шаху а пре неки дан је по први пут у историји је Гуглов рачунар AlphaGo победио светског првака у игри много компликованијој од шаха по имену Go. Рачунари су постали моћнији од најпаметнијих људи. Где је роботизација данас погледајте и сами


А ја као програмер могу да вам кажем да већ данас можемо 70% послова које људи обављају у граду да заменимо рачунарима, аутоматима и разним машинама. Од осталих 30% половину могу да преузму роботи. Сад просечан Србин каже хахаха то у Србији нема шансе. Исто сам и ја рекао пре 15 година за интернет а данас је цела моја фамилија на фејсбуку, скајпу итд. а сви одреда су сељаци, неки од њих нису никад ишли у школу. Питање је само, кад сви људи изгубе послове и кад роботи и рачунари преузму њихове послове, ко ће да купује те производе ако нико не добија плату. Не знам. Исто се пита и Јанис Варуфакис у књизи Овај свет може да буде бољи. То је феноменална књига која простим речником објашњава многе ствари. Људи, читајте књиге, пратите шта се дешава у свету. Пратите Бранка Драгаша и сличне њему. Баталите блиц, фарме, парове и глупости. Ево последње занимљивости из света вештачке интелигенције и подсећања да програми већ могу да замене раднике call центара, техничку подршку, могу да дискутују са корисницима фејсбука итд. још увек мало траљаво али тек је 2016.

Елем, иако овај фактор 2 са собом носи многе лоше ствари неминовно је да ће се то десити јер сличне ствари су се дешавале много пута у историји. Кад су коњи за вучу замењени аутомобилима и камионима вероватно су се многи питали Еј шта ћемо са са свим овим коњима? Али нико због тога није рекао дајте да баталимо ту моторизацију због коња. Људи су увек губили послове током технолошког напретка, држава их је гурала у администрацију и ево дотерали смо цара до дувара. Римско царство је имало 20 хиљада државних службеника, а данас ... Дошло је време да се целокупна администрација замени рачунарима. Нека моја процена је да ће у развијеним земљама до масовне дигитализације свега доћи за неких 10 година а код нас за 15-20 а онда фајронт. Нпр. у Естонији већ сад је дигитализацијом државна управа сведена на минимум. Наш парадокс је да је у Србији најлакше извршити дигитализацију државне управе и тиме свести број службеника на свега пар хиљада јер добрих програмера имамо доста а трошкови за све то нису велики. Роботи су ипак јако јако скупе играчке. Али нешто мислим да је државна администрација последње место где ће се политичари одрећи свог ухлебљења.
Али зато привреда, где год може обичног радника ће заменити неким аутоматом а радник иде на улицу. Већ видите аутоматске касе у Меркатору и продају преко интернета. Све банке нуде eBanking. Свуда eOvo eOno док на крају све не постане дигитализовано.


Сећате се цртаног "Открића без граница" где је Џини причала о интернету, паметним телефонима, видео позивима, електронској трговини итд? Ја сам тад имао само један црнобели телевизор лампаш и радио ЕИ Ниш и нисам је баш озбиљно схватио. Данас би вероватно причала о возилима јавног превоза без возача, банкама без иједног злужбеника и шалтера (то је већ реалност) и ко зна чему.

Фактор 3 : Број људи који у овој земљи нешто производи у односу на број пензионера, студената, државних службеника итд. је смешан. Темпо задуживања државе је све већи и не види се ама баш ништа што би то могло да промени. Крах је неизбежан. Држава поклања страним компанијама наше фабрике, раднике, инфраструктуру, опрашта им дугове и субвенцијама им даје новац за исплату плата радницима. Те компаније су ту док их држава обасипа нашим новцем а онда адио. Са друге стране су наотварали тону неких бесмислених факултета само да би лажирали статистику јер ипак им је боље да неко после средње школе не иде одмах на списак незапослених него ајде бар неких 5-6 година нек се води као студент. Без тих мегатрендова проценат незапослених у овој земљи би био 40%. Генерално светска економија данас изгледа као групица од 10 људи где један другом нешто продаје и свако некоме дугује 5 динара и свако од њих такође дугује банци 5 динара кредита. Сви се надају да ће се извући јер ће први наплатити своје потраживање а чим један банкротира креће талас у којем сви банкротирају.

Да се разумемо, ја не кажем да ће неки Пера портир неког пропалог предузећа изгубити посао јер ће на његово место ставити робота. Али сигурно ће многи послови нестати због опште компјутеризације свега; ни наша ни светска привреда се у догледној будућност неће вратити на ниво од 2008. кад су на све стране сипале паре и стамбени и потрошачки кредити већ напротив ситуација ће бити све гора; и оно што је за нас неизбежно је - држава ће банкротирати. Због комбинације ова три фактора горе посла у градовима једноставно неће бити.

Због свега овога мислим да ускоро неће бити питање да ли се исплати ићи из града у село већ једноставно многи од нас ће имати избор умрети од глади у граду или побећи на село и како-тако животарити. Ко себи што пре обезбеди неку кућицу негде и 20ак ари земље боље по њега уколико није електроинжењер, машински инжењер, хирург и слично.

Пуно среће желим.

Још би вам могло бити занимљиво :

Из града у село



Из села у град



6 comments:

  1. Сличног сам схватања и предвиђања, па ми овај текст дође као потврда да нисам једини. Исказује већину тога што можемо очекивати прије или касније. Укратко, добар и поучан чланак!

    ReplyDelete
  2. Cekaj matori. Jesi ostao sad u tom selu ili si otisao? :)

    ReplyDelete
    Replies
    1. Jos uvek zivim u BG a na selo dolazim svaki drugi vikend da radim sta vec treba da se uradi ... I tako do preseljenja jednog dana.

      Delete
  3. svaki put kada sam se vratio iz sela , vratio sam se pametniji... cudno jedno... ah da nije imao ko da me truje, nego sam pricao sa slobodnim ljudima , koji nisu zatrovani, koji nemaju isprane mozgove, koji su hedonisti na svoj nacin .

    ko od nas ima tu slobodu da izadje napolje u svoje dvoriste i slusa svice? ko ? niko.

    dvoriste pored mog, moja braca od strica imaju kuci 1000l vina skladistenog, ko od nas to ima?

    decko mojih godina(30) kaze ja da sam zatvoren dva dana u cetri zida ja bi poludeo, ja moram da idem napolje i moram da radim nesto , to mi je u krvi.

    ljudi na selu ne znaju sta je stres, ne znaju sta znaci da vam zazvoni zvono(gde ja pocnem da se tresem) , ne znaju sta je strah koji dozivljavamo svakog dana na ulici , ne znaju sta je biti rob...

    moji u selu imaju babinu penziju i od nje zive, 14.000rsd dinara, moja majka radi u beogradu za 140.000rsd , zena pije dijazepame, zena izgleda 3x gore od mog ujaka(njenog brata) , zena je blizu odlaska u Lazu sta trpi sve na poslu . da li je to vredno ??? sta ona ima od skoro 10x vece plate ? nista. na selu znaju sta jedu, sta piju, a moj prijatelj(koji radi u Hagu u nasoj ambasadi) je rekao meni jednom da bi ziveo potrebna ti je samo hrana i voda .

    mogu da pisem o svemu i svacemu sto sam naucio i doziveo u selu .

    da neki se pitaju sada sto ne ides na selo ?! ja cu vam odgovoriti na neki nacin sam i otisao na selo (zivim 5km od centra grada, blizu sume), planiram da kupim zemlju kada se steknu uslovi i da se bavim proizvodnjom .

    kada radis i kada provodis vreme sa zivotinjama, sjedinis se sa zemljom, setis se od cega si nastao...

    pozdrav.




    ReplyDelete
  4. http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/zanimljivosti/aktuelno.288.html:606871-Adidas-od-2017-prodaje-patike-u-proizvodnji-robota

    ReplyDelete